Reagiranje

Ovo je post posvećen svim živim bićima, a isprovociran je jednim člankom u "Danima" i jednim incidentom, koji  se desio na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Akteri incidenta su bila tri studenta, kojim su medicinari iz Zavoda za transfuziologiju, odbili uzeti dobrovoljno datu krv, jer su ni manje ni više homoseksualci, ustvari bar jedna od njih. Bibliotekarka te ugledne ustanove, je u jeku rasprave  dobacila da su njena djeca ona bi ih ubila... Evo moj meil upućen urednici "Dana", Duški Jurišić, nakon članka i naslovnice, koji su me lijepo iznenadili...


Poštovana urednice Jurišić,

Pretpostavljam da je ovo jedan od najbržih načina da pohvalim ton članka novinarke Jasne Fetahović, koji je objavljen u pomenutom broju "Dana", sa intrigantnom, provocirajućom i smjelom naslovnicom, obzirom, da sam itekako svjesna okruženja u kojem danas živimo.

Majka sam dvoje maloljetne djece, od kojih ni jedno ne ide u školu, a kada pogledam ovaj članak, bojim se i da pomislim kome da ih pošaljem, ne zadirući u manjkavosti obrazovnog sistema i osnove kulture osoba, koja se nalaze u "tom biznisu", nego misleći na moralne vrijednosti kojima se uče kroz školovanje.
 Mislim da je važno da istaknem, da sam bila student pomenutog fakulteta i u vrijeme dok sam studirala, oduševljavala sam se tamošnjim  profesorima, njihovom erudicijom, pristupom i širinom. Zato sam toliko razočarana, što se ovakav incident desio upravo tamo, na jedinom fakultetu u državi, u kojem djecu uče profesori, koji su pročitali nešto više od Crvenkapice.

U čitavom ovom incidentu, smatram da nisu krivi ljudi iz Zavoda, niti sporni formular, koji jeste diskriminirajući, kriv je sistem i poredak, koji" štanca" ljude poput "bibliotekarke" i koji nas uči da mrzimo svakoga, ko je na bilo koji način drugačiji.
Međutim, koncept mog reagovanja je baziran na poruci "bibliotekarki", ženi koja je pretpostavljam i sama majka, baka ili nešto drugo, iako, po meni, ne zaslužuje da nosi takav nomen, jer to mogu, s ponosom, da nose samo žene, koje u sebi imaju neograničenu količinu ljubavi prema svima i prema svemu.

Stoga sam i odlučila da se "outam" sa svojim ubjeđenjem i uvjerenjem, da niti jedno živo biće na planeti, ne zaslužuje da se osjeća manje vrijednim, poniženim, uvrijeđenim, niti da osjeća da mu na Zemlji nije mjesto, niti zaslužuje da sluša suprotno od poruke da su divni, lijepi, ispravni...

Ako zaboravimo da mi nismo vlasnici ove planete, da nas ona samo ugošćuje svojim gostoprimstvom,i da nemamo pravo da podcjenjujemo bića na njoj, treba da se podsjetimo pisma indijanskog poglavice plemena Suqamish, po imenu Seattle. Poruku koju je uputio 1854. godine američkom predsjedniku  Pierce Franklinu, a vezano za otkup zemlje na kojoj su Indijanci živjeli i pregovore oko cijene iste.
U mislima poglavice, frapantna je bila i sama pomisao da se zemlja može kupiti i procijeniti, sama pomisao da se zemlja i bića na njoj, mogu povrijediti i  kao što je i meni sada frapantna i sama pomisao da se dijete može prezirati, pa čak i ubiti zarad pomisli da voli pogrešnu osobu! Da neko čak ima pravo i pomisliti osuditi drugo biće zbog ljubavi, kad znamo da je na svijetu i previše mržnje?

Ta poruka, toliko duboka i suptilna u svojoj prostoti je oda životu, ljudima koji znaju da poštuju i cijene svako živo biće na planeti, i koji mogu da shvate da je sve što nas okružuje božiji dar. Da sve na svijetu postoji s razlogom i da ljudi trebaju da nauče da shvate i prihvate taj razlog u ma kakvoj formi bio.
Vrhovna ideja i pokretač svega je Ljubav, zar je onda zaista bitno, kako se ta ljubav manifestuje, i zar zaista, Ljubav može biti pogrešna? Zar je ispravnija misao o djecoubistvu, i mržnji nego misao o privrženosti i nježnosti? Zar poljubac kao poruka može da bude negativan?

Izgleda da u nečijem umu sve može, i izgleda da mi kao Ljudi, ne zaslužujemo ovu planetu, koja nam je data na poklon, jer ništa što vrijedi ne znamo da cijenimo. Krijemo se iza lažnih vjerovanja i ubjeđenja i mislimo da ćemo tako zaraditi raj.
Moje reagovanje se slaže sa simbolikom misli poruke poglavice Seattle-a, ako se osvrnemo na historijsku komponentu tla na kojem je nastala, i sudbinu svih potlačenih i poniženih, koja je, čini mi se najkarakterističnija u Americi,  a nama bliska zbog nedavnog rata.

 Ja se iskreno nadam da poglavica, čije ime sada nosi jedan od velikih gradova u Americi, neće uzeti za zlo, ako pismo iskoristimo sada u kontekstu homofobije, iako lično mislim da ono nosi univerzalnu poruku, koja se može parafrazirati u odgovor na "bibliotekarkine" riječi mržnje, upućene Ljudima, Djeci, studentima, stanovnicima planete Zemlje i slobodnim građanima Svijeta. Nadam se da će se shvatiti poruka o tome čemu treba da učimo svoju djecu. Da im prenesemo samo sposobnost da vole i budu voljeni, da poštuju i budu poštovani, da su svi ljudi jednaki i da ko pljuje po drugima pljuje i po sebi samome.

Pa "gospođo bibliotekarko", sa pretpostavkom da znate da čitate "između redova", pazite sad:

"Kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju - on previše traži od nas.
Kako može da se kupi nebo i toplina zemlje? Ta ideja nam je sasvim strana.
Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Pa, kako ih vi onda možete kupiti? Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaki pramen izmaglice u tami šume, su sveti u mislima i u životu moga naroda. Sokovi u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka. Kada mrtvi beli ljudi odu u šetnju među zvezde zaboravljaju zemlju koja im je dala život. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju svoju predivnu zemlju, jer ona je majka crvenog čoveka.
Deo smo zemlje i ona je deo nas! Mirisne trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao - braća su nam.
Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo mustangovo telo i čovek - sve pripada istoj porodici. Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da od nas želi da kupi našu zemlju - previše od nas traži. Veliki poglavica poručuje da će nam naći mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac - mi njemu deca. Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju. Ali, to neće biti lako. Ova zemlja nam je sveta. Ova blistava voda što teče rekama i brzacima nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate znati da je ova voda sveta, morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života moga naroda. Žubor vode - glas je oca moga oca. Reke su naša braća - utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu kakvu biste pružili svome bratu.
Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i oduzme zemlji sve što mu treba: zemlja mu nije brat već - neprijatelj. Kada je pokori on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rodi - ostaju zaboravljeni. Prema Majci - Zemlji i prema Bratu - Nebu odnosi se kao prema stvarima što mogu da se kupe, opljačkaju, prodaju poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš.
Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. To je možda zato što je crveni čovek divlji i ne razume stvari. U gradovima belog čoveka nema mirnog čoveka, nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lista u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda zato što sam divlji - jednostavno ne shvatam. Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo.
Indijanac voli zvuk vetra kada se poigrava površinom močvara. I miris povetarca osvežen popodnevnom kišom ili borovinom.
Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo deli isti dah - životinja, drvo i čovek. Svima je taj dah potreban. Beli čovek kao da ne opaža taj dah koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, ne oseća smrad. Prodamo li vam zemlju morate da se setite da vam je vazduh dragocen, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji održava. Vetar što je mome dedi dao prvi dah - prihvatiće i njegov poslednji izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kojem će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju.
Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći! Divlji sam i ne razumem drugačiji život. Video sam po prerijama hiljade bizona koje je beli čovek ubio, pucajući iz jurećeg "vatrenog konja". Divlji sam i ne razumem kako "gvozdeni konj iz kojeg suklja dim" može biti važniji od živog bizona. Šta je čovek bez životinje?! Kad bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Šta god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu povezano.
Moraćete učiti svoju decu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete da učite vašu decu, isto kao što i mi učimo našu - da nam je zemlja majka. Šta snađe zemlju - snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju - pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku - čovek pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u međusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano.
Nije čovek tvorac razboja života, već je samo vlakno u njemu. Što učini sa razbojem - čini sa sobom. Čak ni beli čovek čiji Bog istupi i govori s njime kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu. Možda smo ipak braća. Videćemo!
Jedno znam sigurno, a to je da će beli čovek jednom morati da shvati: naš Bog je isti Bog. Možete misliti da njega možete posedovati, kao što se spremate da uzmete celu našu zemlju. Ali, nećete! On je Bog ljudi i njegova je milost jednaka i za crvenog i za belog čoveka. Ova je zemlja njemu sve. Oskrnavite li je, isto je kao kad prezrete njegovog stvoritelja. Belog će čoveka nestati, možda i pre ostalih plemena. Prljate sami svoj ležaj i jedne noći udavićete se u sopstvenom izmetu. U svom nastojanju gorećete u ognju Boga koji vas je doveo ovamo i s' nekom neobjašnjivom namerom dao vam vlast nad ovom zemljom i crvenim čovekom. Takva sudbina se nama čini bednom.
Ne razumem zašto se ubija bizon? Zašto se krote divlji konji? Zašto je u dubini šume toliko ljudskog smrada? Zašto je pogled na zelene bregove pocepan žicama što govore? Gde su jeleni? Nema ih više.
Gde je orao? Odleteo.
Pravom životu je došao kraj. Počinje borba za opstanak."

Ja se zovem Sonsirej Radivojević, i ja sam homo sapiens. Znam da volim i nikome ne mislim zlo. Mislim da su to jedini podaci koji me određuju kao ljudsko biće.
 Porijeklo mog imena je indijansko, neuobičajeno za ovu zemlju i podneblje, pa se nadam da je "gđa bibliotekarka " pročitala neku od knjiga Karla Maya, i da će imati razumijevanja, čisto zato da i ako se slučajno sretnemo, ne bi ispod pulta izvukla kakvu mačetu, jer se ne zovem recimo.... obično " Lejla"...
. . .